Najavljene izmene Krivičnog zakona - pitanja i posledice

Oni dalje u saopštenju pojašnjavaju navedeno:

Zakonom je najavljena dekriminalizacija iznuđivanja iskaza, odnosno brisanje krivičnog dela iznuđivanje iskaza od strane istražnih organa i policije!

Dekriminalizicija iznuđivanja iskaza od strane istražnih organa i policije prema osumnjičenima je protivustavna, predstavlja pravni nonsens i vodi nas ka bezvlašću i opštoj nesigurnosti u zemlji.

Zabrana iznuđivanja iskaza od strane policije prema osumnjičenima je tekovina još iz osamnaestog veka i do sada nigde u svetu nije dovedena u pitanje, osim ovom prilikom kod nas u Srbiji.

Iznuđen iskaz, logično nije tačan. Predloženim izmenama Krivičnog zakona vraćamo se u vremena tzv. inkvizitorskog postupka iz Zapadne Evrope srednjeg veka, koji je vođen pisanim putem, tajno i praćen mnogobrojnim manipulacijama da bi se okrivljeni prinudio da prizna, bez obzira da li je to istina ili nije.

Dobra praksa u istražnom postupku, čak i u slučaju priznanja okrivljenog, jeste da bi trebalo tražiti da se tačno ukaže na postojanje materijalnih dokaza, motiva izvršenja i gde se nalaze predmeti izvršenja dela, kao i gde je, kako i na koji način delo izvršeno, što i jeste praksa u svim ozbiljno vođenim istražnim postupcima.

Ubacimo u ovo kontekst nestanka Danke Ilić. Nemamo materijalnih tragova, imamo jedno sumnjivo priznanje, jedno lice je umrlo u zatvoru pod krajnje nerazjašnjenim okolnostima i jedno lice je preminulo usled kršenja prezumpcije nevinosti (otac jednog od okrivljenih).

Evidentno je da se u ovom predmetu postupalo samo na osnovu priznanja okrivljenih, koje je dobijeno u sumnjivim okolnostima, a da tom prilikom nisu dati nikakvi materijalni ili biometrijski dokazi izvršenog dela, kao ni informacija gde se nalazi telo oštećene. Sve ovo je, i pored priznanja izvršenja naznačenog dela, gledano strogo profesionalno iz kriminalističkog ugla, veoma sporno i protivi se zdravoj logici i iskustvu svakog profesionalca.

Novim zakonom su tretirani i saveti za izvršenje krivičnih dela.

Saglasni smo da operativni saveti za izvršenje krivičnih dela svakako treba da budu inkriminisani kao podstrekavanje na izvršenje krivičnih dela, ali moraju biti mnogo jasnije i preciznije definisani kako bi se izbegla mogućnost dvostranog tumačenja.

Član 354. novog Krivičnog zakona u celosti se protivi slobodi mišljenja, koja je zagarantovana Ustavom i može biti široko zloupotrebljen, posebno prema političkim oponentima, a obzirom da se pozivi na okupljanje i protest mogu tretirati kao saveti za izvršenje krivičnih dela protivustavnog poretka na primer.

Poznato je da su pravo na protest i okupljanje Ustavom zagarantovani, što ovim izmenama zakona se anulira i dovodi u pitanje te ostavlja na slobodnu volju istražnim organima i policiji za tumačenje i delovanje.

Naglašavamo da se kod inkriminacije neke radnje polazi od stepena društvene opasnosti.

Radnja mora biti precizno opisana. Ovako formulisano delo daje mogućnost arbitražnog optuživanja i arbitrarne ocene suda, pa svako može biti optužen za bilo šta suštinski.

Predmeti i materijali izvršenja ovog i ovako definisanog krivičnog dela su mobilni telefoni, kao i nalozi na društvenim mrežama izvršilaca i osumnjičenih, pa bi njihovo oduzimanje vodilo nedozvoljenom zadiranju u privatnost građana, jer se predmeti pre odluke suda mogu privremeno oduzimati.

Posebno štetno, a po državu i njene interese opasno, jeste dekriminalizacija špijunaže, odnosno odavanje ili saopštavanje prikupljenih podataka koji predstavljaju vojnu, službenu, privrednu ili industrijsku tajnu drugoj osobi, ratnoj strani, državi ili organizaciji.

Srbija se nalazi u vrlo kompleksnoj geopolitičkoj situaciji, bez ikakvog faktičkog suvereniteta na velikom delu svoje teritorije i u ovakvim uslovima tretiranje špijunaže kao dela srednje društvene opasnosti je krajnje maliciozno, pogrešno i štetno.

Izuzetno zabrinjavajuće je što predlog ovog zakona dolazi u trenutku kada je sve manji procenat rešenih krivičnih dela, u širem kontekstu posmatrano. Rešavaju se uglavnom banalna krivična dela, dok su akteri organizovanog kriminala i kriminala "belog okovratnika" (korupcija) mahom nedostupni za današnje policijske i bezbednosne organe Srbije.

Pojedini koji ovu temu duže prate kažu da smo u vreme kada beogradska policija nije imala filmove za fotografisanje ili prah za otiske prstiju, imali veći procenat rešenih krivičnih dela nego što je to slučaj danas.

Postavljamo pitanje ko će biti beneficijar ovih i ovakvih izmena krivičnog zakonodavstva?

Pitamo se i koje su i kakve dalekosežne posledice primene ovakog zakona?

Nekada se pratilo i analiziralo koja su to društveno najopasnija ponašanja, pa je kaznena politika definisana u skladu sa tim pojavama i tendencijama i posebno ih sankcionisala.

Sada imamo državu čije su institucije odumrle, organi represije deluju ad hoc i nemaju nikakav proaktivan pristup. Poznato je da su beda, nezaposlenost i beznađe okidači kriminaliteta, a u ovom momentu slobodno možemo tvrditi da su to i naš medijski prostor, kao i neadekvatan obrazovni sistem u Srbiji!

Odgovorno tvrdimo da imamo Zakon o javnom informisanju i Zakon o elektronskim medijima koji se uopšte ne primenjuju!

Može se postaviti pitanje koje to vrednosti mediji promovišu danas?! Plašimo se da su to vrednosti koje podstiču i podstrekavaju delikventna ponašanja! Da li će neko odgovarati zbog toga, kao i zbog stvaranja preduslova za bujanje klasičnog kriminaliteta i zašto neće? Srbija je odavno država bez nacionalne strategije u bilo kom elementu bitnom za svoj opstanak i razvoj. Nedostatak strategije vodi u opasne improvizacije.

Ovakve izmene i dopune zakona su upravo posledice takvog stanja, a ovo stanje i predlozi koji dolaze od nadležnih predstavljaju poigravanje i sa ono malo ugleda i autoriteta koji državi Srbiji i njenom državnom aparatu preostao, dodaje se na kraju saopštenja za javnost iz Inicijative za budućnost.

 

Izvor: Epicentar press