IN MEMORIAM Milovan Danojlić (1937-2022)

Rođen je 3. jula 1937. u selu Ivanovci kod Ljiga. Diplomirao je francuski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Poezijom je počeo da se bavi kao srednjoškolac, pišući kratke dopise za list „RepublikaË®. Kao stalni ili spoljni saradnik, bio je angažovan u „BorbiË®, „PoliticiË®, „NINË®-u i mnogim književnim časopisima. Objavio je više od sedamdeset zbirki poezije i beletristike na srpskom jeziku, prevodio dela čuvenih pisaca sa francuskog i engleskog govornog područja, priredio, napisao i preveo mnoge knjige namenjene deci.

Od 1984. živeo je i radio u Francuskoj, gde je najpre bio angažovan kao lektor na Univerzitetu u Poatjeu. Od 2000. bio je dopisni, a od 2018. redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Dobitnik je velikog broja priznanja od kojih su najznačajnija: NIN-ova nagrada, Oktobarska nagrada grada Beograda, Zmajeva, Nagrade „Branko ĆopićË®, „Isidora SekulićË®, „Desanka MaksimovićË®, Vitalov „Zlatni suncokretË®, Žička hrisovulja, Orden Svetog Save, Nagrada „Miloš čurićË® za prevodilački rad.

Kada mu je 1995. godine svečano uručena Disova nagrada, u svom britkom stilu je, između ostalog, govorio o poetskom stvaralaštvu: „Ne bih ja tako lako izjednačavao muku pisanja sa mukom življenja. Prvu sam, ipak, sam izabrao, da bih ublažio drugu. Nisam li ‒ pjesnik, ja sam barem patnik, uzvik je Tina Ujevića. Samo, ljudi nas ne čitaju zbog naše patnje, već zbog onog što je u njoj pesničko.”

Sa dubokim poštovanjem i zahvalnošću pamtićemo našeg laureata, kao i završne reči njegove pobedničke besede: „Na vrhuncu očajanja, Dis nam je šapnuo: Ima nade. Kad tako nešto poruči očajnik, treba mu verovati.”

 

Izvor: Epicentar press